Štampati ovo Страна

Биографија

Зовем се Ђорђе Реџа, живим и радим у Београду где сам завршио основну и средњу школу. Моје интересовање за хералдику је настало сасвим случајно. Током основне школе, у историјском атласу пажњу ми је привукла карта на којој су биле приказане територије Српских владара и властеле кроз различите периоде пропраћене њиховим грбовима. То ми је изгледало мистично и веома занимљиво, те сам по мало почео размишљати о њиховој сврси, а тако и за хералдику какву је и данас познајем. Убрзо сам историјски атлас превазишао, и већ почетком средње школе приликом одласка у манастир на југу Србије где на фрескама примећујем орнаменте, као и фасадне украсе манастира, почињем се интезивније интересовати за хералдику. По повратку у Београд купујем књигу нашег уваженог хералдичара господина Драгомира Ацовића “Хералдика и Срби“ и почињем маштати о изради свог првог грба на мени својствен начин. Тако је и било. На јесен 2008. године предочавам своју идеју својој професорки ликовног и пријатељици Слободанки Боби Тодоровић, те ми она сво своје знање из области иконописања несебично ставља на располагање, а што је мени помогло у изради првог грба, грб династије Немањић као дара манастиру Ђурђеви Ступови у знак захвалност братији за гостопримство и Господу на уметничком дару.

Свој први рад радије називам и заједничким радом, обзиром да сам у време његове израде био веома мало упућен у иконопис, а о хералдици готово да нисам знао ништа више од неких основа. Убрзо након израде грба Немањића почињем да се далеко озбиљније и темељније интересујем за хералдику и да о њој читам и сазнајем много више. Тако почињу да се нижу грбова племићких породица и властеле наших простора. Паралелно трагање за примерима средњевековних грбова и израде истих навело ме је на помисао дали је то што радим исправно, тачније у складу са неким правилима која запажам у књизи. Обзиром да поред себе нисам имао неког ко би ме подробније упутио у хералдичка правила, почињем да трагам за људима који се у хералдику разумеју, њоме баве и имају знање вољни да га поделе.

Тако Марта месеца 2013. године путем интернета ступам у контакт са хералдичким уметником Небојшом Дикићем који је имао и више него довољно разумевања и стрпљења за моја питања, те је узвратио позитивним одговором.

Упућује ме у детаље хералдике како причом, тако и кроз своје радове, те ми открива Друштво Српских Грбоносаца “Милош Обилић“ и предлаже моје чланство.

До тог тренутка нисам знао никог ко се тиме бави или га то занима, а онда у следећем дану ми се отварају хералдичка врата, иза којих стварају уметници раширених руку искрено прихватајући свог најмлађег члана, где добијам позитивне критике, смернице, литературу и многобројне искрене савете и на тај начин стичем полет и по први пут речима неописиво задовољство и жељу за стицањем нових сазнања о овој науци.

Убрзо добијам и позив од часног оца Ненада М. Јовановића да постанем сарадник одбора за хералдичке и генеалошке студије Центра За Истраживање Ппавославног Монархизма на који се одазивам са великим одушевљењем, а пре свега великом захвалношћу и одговорношћу да као хералдички уметник центра, хералдику кроз своје радове приближим људима који ме окружују свакодневно и онима који ће кроз мој хералдикариум тек открити моје радове и упознати хералдику.

Stalna veza (link) ka ovom članku: http://www.heraldicarium.com/biografija/